KOSJERIĆ, 08. aprila (Tanjug) - Uz vruću, tek ispečenu gibanicu, domaće kiselo mleko, kafu i neizbežnu "ljutu" počinje dan gostima seoskih domaćinstava u Mionici, a kada "upeče", osveženje pronalaze u bazenu - sa pogledom na komšijske ovce, koje se slobodno šetaju imanjem.

Tipično planinsko selo, rasuto po obroncima Divčibara, spas je za one koji traže utočište od gradske vreve, a predusretljivi domaćini učiniće da se osećaju kao da su došli u posetu rođacima, iako im u kuću ulaze prvi put.

Goste, kako običaji nalažu, čim prekorače prag domaćica posluži slatkim od šumskog voća i čašom vode, kako bi se okrepili, a onda pristavlja kafu, dok ih gazda "zagovara" uz čašicu šljive, medovaču ili malinu.

U domaćinstvima Gostoljublju i Milogošću, kod Sredića i Pantovića, koja su ugostila ekipu Tanjuga, služi se tradicionalna srpska hrana, i to, čini se više nego što je potrebno - kako gosti ne bi ostali gladni. Mnogi od njih nabace i "koje kilo", jer ne mogu da odole bogatoj trpezi.

Na sto se iznosi sve, ali po redu - kajmak, domaći hleb, sir, proja, pita, uštipci, pršuta, slanina, duvan čvarci, ajvar, pa pečenje - praseće i jagnjeće, "belolučena" paprika, prebranac, onda sarma i na kraju vanilice. A za osveženje sok od maline.

Posle takvog ručka najbolje bi bilo kratko se odmoriti, pa tek onda uputiti u šetnju šumom, na planinarenje i pecanje, a gosti kojima je to suviše "monotono" mogu krenuti u "potragu" za pečurkama, lekovitim biljem i šumskim voćem. . .

Ako se, pak, u Mionici zateknu od 10. do 15. juna, a i vreme ih posluži, imaće priliku da prisustvuju tradicionalnoj akciji sakupljanja meda, s obzirom da se porodica Pantović pčelarstvom bavi skoro 100 godina.

Iako je konkurencija oštra, domaćini imaju prijateljski odnos i neretko uz kafu razmenjuju iskustva, a oni koji su tek ušli u posao nastoje da od "starijih kolega" nauče "zanat".

Veteran u seoskom turizmu, Milutin Jovanović vrata svoje kuće je gostima prvi put otvorio pre 30 godina.

"U vreme kada sam počeo da se bavim seoskim turizmom, to nije bio biznis, ali mi se činilo da može da zaživi. Mogao sam da se zaposlim u nekoj firmi, ali sam voleo selo i nisam želeo da odem", priseća se Jovanović.

Zadovoljan je, kaže, i ne kaje se. Hranu ne kupuje već je proizvodi na svom posedu, što je gostima posebno zanimljivo. A deca koju ugosti, prema njegovim rečima, najviše vole da odu i donesu sebi doručak, pošto začas "otkriju" gde koke nose jaja.

Jovanović, za sada, ima dovoljno prostora da ugosti samo dve četvoročlane porodice, pa kreveti retko ostanu prazni. Zbog toga je, navodi, u planu i proširenje.

Pored "naših", u goste mu, pohvalio se, dolaze i Francuzi, Englezi, Grci. . . a u vođenju imanja pomaže mu supruga Milesa. Slična situacija je i u drugim domaćinstvima koja se bave seoskim turizmom.

Mionca, u koju se, nakon skretanja sa magistralnog puta, Beograd-Užice, između Valjeva i Kosjerića, stiže uskim seoskim putem, kroz četinarske šume, preko planinskih potoka, osim po prirodnim lepotama, specifična je i po strukturi stanovništva. Naime, mladih ima mnogo više nego što je to danas uobičajeno za srpska sela.

Marija Luković-Sredić i njen suprug Željko, domaćini Gostoljublja, za povratak na selo odlučili su se nakon studija u Užicu, a ispostavilo se da im je fakultetsko obrazovanje, u ovom poslu, "veliki plus".

"Sve je počelo neke 2002. godine. Kuća je bila prevelika za nas troje, pošto sam tada živela sama sa roditeljima, a u komšiluku je bio čovek koji se već bavio seoskim turizmom. Njegovi gosti su uvek svraćali kod nas, kupovali rakiju i med. Tako smo došli na ideju da izdajemo sobe koje su stajale prazne", priča lepša polovina porodice Sredić.

Njen muž, potom, napušta Užice i dolazi u Mionicu. Oni prave i realizuju projekat izgradnje vajata po ugledu na stari - "dekin" koji stoji u dvorištu, a gostima se, prema njihovim rečima, jako dopadao.

Vajati su moderno uređeni i konforni, kako je rekla mlada domaćica, napravljeni "nanovo, a podsećaju na stare" - krase ih nezaobilazni ćilimi, zavese i stolnjaci sa vezenim motivima i drveni detalji.

Svako je domaćinstvo specifično, pa i porodična kuća Ivane i Mila Pantovića. U Milogošću je neprestano gužva, okolo se "muvaju" njihova i komšijska deca i šire pozitivnu energiju, dok je domaćin spreman da se uz muziku do kasno u noć veseli sa gostima.

I kolo se ponekad zaigra. Za goste iz inostranstva je to nesvakidašnje iskustvo, a među meštanima Kosjerića, kako urbanijeg dela, tako i sela u okruženju, teško je naći nekoga ko ne zna da "oplete".
 

Tanjug