КОСЈЕРИЋ, 08. априла (Тањуг) - Уз врућу, тек испечену гибаницу, домаће кисело млеко, кафу и неизбежну "љуту" почиње дан гостима сеоских домаћинстава у Мионици, а када "упече", освежење проналазе у базену - са погледом на комшијске овце, које се слободно шетају имањем.

Типично планинско село, расуто по обронцима Дивчибара, спас је за оне који траже уточиште од градске вреве, а предусретљиви домаћини учиниће да се осећају као да су дошли у посету рођацима, иако им у кућу улазе први пут.

Госте, како обичаји налажу, чим прекораче праг домаћица послужи слатким од шумског воћа и чашом воде, како би се окрепили, а онда приставља кафу, док их газда "заговара" уз чашицу шљиве, медовачу или малину.

У домаћинствима Гостољубљу и Милогошћу, код Средића и Пантовића, која су угостила екипу Тањуга, служи се традиционална српска храна, и то, чини се више него што је потребно - како гости не би остали гладни. Многи од њих набаце и "које кило", јер не могу да одоле богатој трпези.

На сто се износи све, али по реду - кајмак, домаћи хлеб, сир, проја, пита, уштипци, пршута, сланина, дуван чварци, ајвар, па печење - прасеће и јагњеће, "белолучена" паприка, пребранац, онда сарма и на крају ванилице. А за освежење сок од малине.

После таквог ручка најбоље би било кратко се одморити, па тек онда упутити у шетњу шумом, на планинарење и пецање, а гости којима је то сувише "монотоно" могу кренути у "потрагу" за печуркама, лековитим биљем и шумским воћем. . .

Ако се, пак, у Мионици затекну од 10. до 15. јуна, а и време их послужи, имаће прилику да присуствују традиционалној акцији сакупљања меда, с обзиром да се породица Пантовић пчеларством бави скоро 100 година.

Иако је конкуренција оштра, домаћини имају пријатељски однос и неретко уз кафу размењују искуства, а они који су тек ушли у посао настоје да од "старијих колега" науче "занат".

Ветеран у сеоском туризму, Милутин Јовановић врата своје куће је гостима први пут отворио пре 30 година.

"У време када сам почео да се бавим сеоским туризмом, то није био бизнис, али ми се чинило да може да заживи. Могао сам да се запослим у некој фирми, али сам волео село и нисам желео да одем", присећа се Јовановић.

Задовољан је, каже, и не каје се. Храну не купује већ је производи на свом поседу, што је гостима посебно занимљиво. А деца коју угости, према његовим речима, највише воле да оду и донесу себи доручак, пошто зачас "открију" где коке носе јаја.

Јовановић, за сада, има довољно простора да угости само две четворочлане породице, па кревети ретко остану празни. Због тога је, наводи, у плану и проширење.

Поред "наших", у госте му, похвалио се, долазе и Французи, Енглези, Грци. . . а у вођењу имања помаже му супруга Милеса. Слична ситуација је и у другим домаћинствима која се баве сеоским туризмом.

Мионца, у коју се, након скретања са магистралног пута, Београд-Ужице, између Ваљева и Косјерића, стиже уским сеоским путем, кроз четинарске шуме, преко планинских потока, осим по природним лепотама, специфична је и по структури становништва. Наиме, младих има много више него што је то данас уобичајено за српска села.

Марија Луковић-Средић и њен супруг Жељко, домаћини Гостољубља, за повратак на село одлучили су се након студија у Ужицу, а испоставило се да им је факултетско образовање, у овом послу, "велики плус".

"Све је почело неке 2002. године. Кућа је била превелика за нас троје, пошто сам тада живела сама са родитељима, а у комшилуку је био човек који се већ бавио сеоским туризмом. Његови гости су увек свраћали код нас, куповали ракију и мед. Тако смо дошли на идеју да издајемо собе које су стајале празне", прича лепша половина породице Средић.

Њен муж, потом, напушта Ужице и долази у Мионицу. Они праве и реализују пројекат изградње вајата по угледу на стари - "декин" који стоји у дворишту, а гостима се, према њиховим речима, јако допадао.

Вајати су модерно уређени и конфорни, како је рекла млада домаћица, направљени "наново, а подсећају на старе" - красе их незаобилазни ћилими, завесе и столњаци са везеним мотивима и дрвени детаљи.

Свако је домаћинство специфично, па и породична кућа Иване и Мила Пантовића. У Милогошћу је непрестано гужва, около се "мувају" њихова и комшијска деца и шире позитивну енергију, док је домаћин спреман да се уз музику до касно у ноћ весели са гостима.

И коло се понекад заигра. За госте из иностранства је то несвакидашње искуство, а међу мештанима Косјерића, како урбанијег дела, тако и села у окружењу, тешко је наћи некога ко не зна да "оплете".

Тањуг